Zarobljenik slike

MARKO KOLAREVIĆ

Stara odeća

Kada crtaš preko gotove slike, svaki potez rukom, svaka nova linija, svaka nova senka ili boja su ogroman rizik da upropastiš gotov rad. Isto se događa i sa čovekom. Kada dugo vremena nosi istu odeću, svaki novi i drugačiji komad odeće je rizik da upropasti starog sebe. Šta to znači? – Znači da promena nije teška zato što je čovek slab, bezvoljan, nema uslova ili samopouzdanja. Promena je teška zbog gotove slike o sebi.

Poznajem ljude koji su odlični radnici. Jako sposobni, iskusni i obrazovani, neverovatno vešti sa različitim alatima i mašinama. Osim njih, poznajem i one koji su neverovatno vešti da rukovode, da organizuju i prate radne procese. Vidiš, sve su to ljudi sposobni da promene ceo sistem. Ali ne menjaju čak ni firmu. Zašto? Zato što su tamo "poznati po tome". Zbog slike koju imaju o sebi, jako dugo ostaju kod istog poslodavca, čak iako ih eksploatiše za jako malo novca.

Stvar tela vremenom postaje stvar identiteta. Ljudi i životinje prepoznaju te u "toj odeći". U toj odeći prepoznaješ i samog sebe. Ako obučeš nešto drugo, ko si ti? Osim toga, provedi dugo vremena na jednom mestu, ponašaj se na isti način, govori iste reči, brani iste stavove. I videćeš kako sve to, poput odeće, postane stvar ličnosti.

Rekli su mi da je promena kad uradiš nešto drugačije. Ja kažem: promena je kad izađeš iz onoga što si u očima drugih. U čemu je razlika? Oni su rekli šta promena znači, a ja – kada počinje.

Promena postoje moguća onda kada slika o sebi počne da se ruši. To je pad koji najviše boli. Jer se ljudi ne plaše novog – plaše se da više ne budu ono staro.

Ako sam danas isti kao juče, uradiću isto što sam radio juče. Ali ako odbijem da hodam istim putem – neću moći da napravim ni jedan stari korak. To nije samo drugačija staza, drugačija odeća, drugačiji gest ili odnos. To je drugačije postojanje.

Sat ne meri samo vreme – sat meri odluke. Svake sekunde, svakoga dana, do kraja života – otkucava isti izbor: Isto kao juče ili drugačije nego ikad?

Identitet kroz vreme i društvo

U prošlosti, hiljadama godina unazad, u plemenskim zajednicama, ljudi su imali svoje uloge. Kako je opstanak plemena zavisio od predvidivosti njegovih članova, te uloge su najčešće bile nepromenljive. Ljudi su učili zanat odmalena, najčešće ono što su radili njihovi roditelji.

Članovi plemena nisu bili roboti zaključani u jednoj ulozi do smrti, ali nisu imali mnogo prostora za: Ne sviđa mi se više ovo, idem da radim nešto drugo.

Predvidivost je podrazumevala da lovac bude isključivo lovac, lekar – isključivo lekar, zemljoradnik – isključivo zemljoradnik, majka – isključivo majka.

Glavna uloga lovca je bila da ulovi plen. Nakon toga, mogao je da radi šta želi. Na to ukazuju crteži koje otkrivamo na zidovima pećina. Te crteže su najčešće ostavljali upravo lovci.

Problem nije bio u tome koje uloge lovac dodatno prihvata, već u tome da svoju glavnu ulogu ne odbaci. Sama pomisao da lovac napusti svoju glavnu ulogu da bi isključivo crtao po zidovima – ugrožavala je celu zajednicu. Jer, ako otac prestane da lovi, žena i deca trpe glad.

Glavna uloga svakog pripadnika plemena predstavljala je njihov identitet. Doslednost identitetu značila je sigurnost za sve, a svako veće odstupanje ili promena identiteta bile su potencijalna opasnost za zajednicu.

Tome su mnogo su doprinele religije u kojima se doslednost označavala vrlinom.

Biti drugačiji, to jest menjati se – značilo je lutati, izgubiti se, otpasti. Dobri su bili oni koji su verovali isto, govorili isto, radili isto. A oni koji su razmišljali drugačije često su proglašavani neznabošcima, jereticima, otpadnicima.

Budući da su religije zastupale sistem reda u svetu punom haosa i demona, doslednost veri predstavljala je stabilnost, a svako odstupanje – pretnju i opasnost. Tako je promena u pravcu nepredvidivog postala greh, a doslednost predvidivosti – vrlina. Čak i kad vodi u siromaštvo, bedu ili smrt.

Potom je došlo nešto drugačije – industrijsko društvo. Društvo uniformisanih.

Sistemu su trebali radnici koji su predvidivi, poslušni i isti svakog dana. Gazde su mrzele, kažnjavale, odbacivale i udaljavale slobodne ljude jer su njihova originalnost, kreativnost i smelost da budu drugačiji predstavljale haos za postojeći sistem. Blaže i uz manje mržnje rečeno – sistem je odbacivao slobodne ljude jer je njigova originalnost remetila tadašnju logiku kontrole.

Fabrike su zamenile pećinu i svetilišta. Mašine su zamenile oružje i toteme. Ali je logika ostala ista. Svi treba da budu predvidivi, poslušni i isti svakoga dana.

Na kraju, došlo je nešto što nikada nismo videli. Došao je kapitalizam. Društvo ambalaže.

Više nije važno šta jesi, nego kako izgledaš. Ne moraš da budeš dobar – dovoljno je da tako izgledaš. Ne moraš da budeš žena – dovoljno je da se tako identifikuješ. Ne moraš imati znanje – uveri druge da znaš. Svi alati su ti dostupni.

Tržište je zamenilo sve: pećinu, totem, svetilište, fabriku, mašine, Boga.

Za razliku od prethodnih društava gde je identitet pojedinca najčešće bio nametnut i teže promenjiv, u ovom društvu – pojedinac naizgled sam bira. Zašto "naizgled"? – Zato što birati identitet u kapitalizmu znači birati pakovanje koje se najviše isplati na tržištu.

Promena više nije nemoguća, zabranjena ili greh – ali je i dalje kažnjiva. Ne kažnjava se bičem ili progonstvom – već gubitkom pozicije, pažnje, ugleda, profita.

Promena mora da ispuni očekivanja publike. Nova ambalaža ne sme da zbuni i uznemiri potrošače, niti da odstupa i talasa od zahteva tržišta. U suprotnom – sistem te uklanja sa police.

Svako društvo nagrađuje predvidivost i kažnjava promenu. Kroz celu istoriju, ljudi ne vole kada se neko menja, jer to kvari njihovu mapu i remeti njihovu sliku sveta. Takvo je i naše društvo. Takvi su i ljudi oko nas. Zato je teško skinuti staru odeću. A još teže – obući novu.

Početak slobode

Uverenog čoveka je teško razuveriti, ali onog koji je slep da vidi drugačije ništa ne može da pomeri. Ni stotine ljudi, ni hiljade dokaza, ni jedini Bog.

Kada se uveriš da možeš više nego što veruješ, više ne možeš da budeš ograničen izborom. Poput kuvara koji ne podleže nikakvim receptima, već sam kombinuje sastojke i stvara jelo po svom izboru, tako svako može izabrati ono što uopšte nije ponuđeno i stvoriti potpuno drugačiji život.

Greška mnogih je što ličnu promenu zasnivaju na receptima poput većeg samopouzdanja ili jače vere u sebe, a ne na slobodi od stare slike. Čovek se neće promeniti ako mu kažeš: „Veruj u sebe, možeš da uspeš“, već ako ga uveriš da je to istina.

Ne podsticaj. Ne motivacija. Ne ohrabrenje. Čoveku treba prilika da poveruje drugačije. Ne „možeš“ kao reč, nego "evo" kao dokaz.

Nada je velika, ali je veće iskustvo koje razuverava.

15.06.2025