Smrt Na Rate

Uverenja

Kada su u pitanju uverenja, često se događa da bez ikakvog dokaza i potvrde, bez pitanja i odgovora ostajemo pri uverenju da nešto treba.

Radimo tako i pristajemo na toliko; prema jednima se ponašamo ovako, prema drugima onako; pronalazimo život u ovome ili ga olako dajemo onome — ne zato što smo proverili, već zato što smo uvereni da tako treba.

Nije to nužno loše.

U prijateljstvu, na primer, ne tražimo potvrdu za svaku reč, već verujemo čak iako nemamo nikakav dokaz, čak iako ne znamo 100% da li je sve tačno. Rizično? Da. Možemo da se razočaramo. Opasno? I te kako. Možemo da se povredimo. Ali vredi.

Prijateljstvo bez poverenja nije ni iskreno, ni toplo — nije ni pravo prijateljstvo. Ali prijateljstvo bez preispitivanja je — van svake pameti.

Živeti bez dokaza i verovati bez potvrde jeste rizično i ponekad opasno, ali je moguće. Međutim, život bez preispitivanja i traganja za odgovorima uvek završi tragično.

S vremena na vreme, svako treba da se zapita zašto nešto veruje ili radi — jer posledice mogu biti mnogo ozbiljnije od običnih razočarenja i povreda.

Život od svog rada?

Neka od najbitnijih uverenja koje, primećujem, retko ko proverava tiču se fizičkog rada.

Retko ko proverava — upravo zato retko ko pronalazi razliku između rada i zaposlenja.

Zar rad nije jedno, a zaposlenje nešto sasvim drugo?

Rad je rad. Radiš, dakle stvaraš nekakvu vrednost. A zaposlenje? Zar zaposlenje nije oblik tuđeg rada? Neko ti daje delić vrednosti od ukupne vrednosti koje si stvorio umesto nekoga. Dakle, opet nešto stvaraš — ali za drugoga, umesto drugoga.

Sama činjenica da stvaraš umesto drugoga radeći umesto drugoga već ne sluti na dobro.

Mi znamo gde je tvoje vreme i energija — dao si ih da bi stvorio vrednost. Ali šta je sa vremenom i energijom onoga umesto kog si radio?

Kažemo da čovek treba da živi od svog rada. I istina je. Čovek zaista treba da živi od svog rada. Međutim, zašto niko ne kaže da od svog rada najmanje živi čovek koji je zaposlen?

Radeći umesto drugoga, stvarajući umesto drugoga ne postoji šansa da dobiješ ništa svoje. Upravo zato radnik trpi, podnosi i umire dok nekolicina živi život koji je njemu namenjen.

Zabranjena svest

Čovekovo zdravlje, vreme i njegove ruke — zar nisu neprocenjive?

Da je zdravlje neprocenjivo, čovek shvata onda kada se razboli. Da je vreme neprocenjivo, shvata onda kada poželi da ga vrati. A koliko vredi ruka? — Najbolje zna ko je izgubio prst.

To su neprocenjivosti koje niko ne može da kupi. Ipak, čovek ih prodaje. I u redu ako ih prodaje. Ali, zašto tako jeftino?

Čovekove ruke, njegovo vreme, sposobnosti ili snaga mogu se kupiti samo ukoliko im se odredi nekakva vrednost. Ako znamo da je sve to neprocenjivo, kako ćemo odrediti vrednost? — Tako što uništimo svest o neprocenjivosti. Kada uništiš svest o neprocenjivosti, tek onda možeš da kupuješ — povoljno, jeftino, uz gratis.

Svest o svojoj neprocenjivosti kod radnika odavno leži mrtva. Sada je takva svest zabranjena. Vrednovati sebe postao je razlog za podsmeh i osudu, a sebe smatrati neprocenjivim — najvećim društvenim zločinom.

Niko nema pravo da vrednuje sebe. To se posebno odnosi na radnike. Radnik vredi onoliko koliko mu ponude, tačno onoliko na koliko pristane. Zato radnika niko ne pita koliko vredi ili koliko traži — već svi dolaze sa svojom ponudom i navode ga da pristane.

Gde je vrednost?

Vrednost nije u stvarima, nego u svesti o njima.

Dokle god znaš da u rukama držiš dragi kamen, čuvaćeš ga kao nešto sveto. Ako baš moraš ili poželiš da ga prodaš, tražićeš za njega cenu dostojnu njegove vrednosti. Onog trenutka kada poveruješ da je to samo običan kamen — veselićeš se ako ga prodaš za sitno; ili ćeš ga, kao što sa kamenjem obično radiš — baciti i zauvek zaboraviti.

Sistem čini upravo to — uverava čoveka da je običan kamen.

Najbolji dokaz da sistem to uspešno radi je realnost u kojoj trenutno živimo: čovek koji se jeftino prodaje, upada u poslove koji ga vređaju, uloge koja ga ponižavaju i zauvek zaboravlja ko je.

Svest da u svojim rukama držiš nešto dragoceno — vrednija je od dragocenosti koja ti je u rukama.

Sistem zna da je radnik dragocen, ali mu ne ide u prilog da i radnik to zna.

Parazitski sistem

Šta je zajednično za čoveka koji ne želi ništa i čoveka koji želi malo? — Ni jedan ni drugi ne mogu da stvore ništa, niti mogu da promene nešto; naročito ne sistem u kome će živeti. Zašto? — Zato što svaki sistem stvara nekolicina koja hoće sve.

Sistem je namerno konstruisan tako da nekolicina zgrće sve — sav trud, sav novac, vreme i resurse — a većini ostavlja taman toliko da preživi, da ćuti i da se nada. Drugim rečima, sistem nije stvoren da bi svima dao ono što zaslužuju, nego da nekolicini dao sve — a svima ostalima tek dovoljno da ne pobegnu.

Ko je nekolicina?

To su vlasnici korporacija, bogati pojedinci koji imaju sredstva za proizvodnju i profitiraju od tuđeg rada; političari, ustavne štetočine koje zakonski štite interese bogatih i zauzvrat dobijaju moć, privilegije i novac; direktori, menadžeri i svi visoko pozicionirani u hijerarhiji, krpelji u koži radnika — oni koji ne stvaraju ništa, a uzimaju sve i udobno žive od tuđeg znoja i krvi.

To su pijavice koje moraju da obezvređuju i tretiraju radnika kao obično kamenje, zato što znaju — ako radnik shvati kakve je neprocenjivosti prodao za sitniš, počupaće ih golim rukama i više neće dati ni kap.

Parazitskom sistemu treba čovek koji ne zna šta ima u svojim rukama. Treba mu radnik bez svesti o sopstvenoj vrednosti. Jer, kada bi svaki radnik osvestio svoju vrednost, više niko ne bi pristao da bude potcenjen, iskorišćen, sveden na broj i šutnut. Posledično, sistem bi se srušio — ne zato što je napadnut, već zato što više niko ne bi pristao da ga nosi na svojim leđima.

Logika zaposlenja?

Sve počinje od radnika koji stvara vrednost.

Kroz rad, radnik stvara ukupnu vrednost. Višak od ukupne vrednosti uzima gazda, a radnik dobija onoliko koliko gazda odredi. Koliko radnik dobija? — Minimum da preživi.

Zvuči kao greška. Ali, nije greška. To je mehanizam.

Radnici dakle sopstvenim rukama stvaraju milione. Milione međutim uzima gazda, a svaki radnik po na osob dobije manje-više prosečan iznos. Kako god, suština nije u cifri, već u razlici koja nikada nije mala. To nije malo više, pa da zažmuriš. Nego potpuno druga galaksija života.

Dok ti, kao radnik koji stvara nezamislive cifre računaš kako da platiš račune, kupiš hranu, lekove, svom detetu obezbediš knjige ili patike; preko puta tebe, u potpuno drugoj galaksiji, tvoj gazda kupuje stanove, automobile, putuje svetom, uživa, ulaže i još mu ostane.

Realnost je mračnija nego što izgleda. Sa jedne strane je radnik koji broji tablete, a sa druge — gazda koji broji stanove; sa jedne — radnik kome puca kičma, a sa druge — gazda koji ide na masažu; radnik jede prljavim rukama, a gazda u belim rukavicama. I da stvar bude još mračnija — postoje ljudi koji mrak opravdavaju uverenjem "gazda se snašao".

Ne, idiote. Nije se gazda snašao. Ti si se razboleo. Zašto? — Zato što si radio njegov posao da bi on živeo onako kako si ti želeo.

Uspeh gazde nije u profitu, već u tišini radnika — u njihovoj veri da vrede samo onoliko koliko im gazda odredi. Ekonomija danas ne počiva na tržištu, već na psihološkom porazu većine radnika.

Mnogo je onih koji rade za komad mesa, a pristaju na kosti i mrvice. Ne zato što su skromni — već zato što se boje da izgube i to malo. Jedni traže nagradu za poslušnost, da ne dobili kaznu za bunt. Drugi su umorni, zaduženi, slomljeni i nemaju snagu da se pobune. Ali najviše je onih koji veruju da za više nisu ni stvoreni.

Dokle god većina pristaje na manje nego što zaslužuje da bi manjina imala više nego što joj pripada — parazitski sistem će živeti. Onog trenutka kada to prestane, sistem pada.

Srž modernog ropstva i suština sistemske manipulacije je veoma jednostavna: ne bacaj ljude u lance, samo im ubij svest o sopstvenoj vrednosti — sami će da legnu u kavez.

O kavezu

Zar kavez nije najočigledniji odraz nehumanosti? Uostalom, zašto ptica ima krila? Da bi cvrkutala u kavezu? Šta može biti humano, normalno ili makar lepo u tome da biće kom pripada čitavo nebo smestiš u kavez u koji jedva možeš da gurneš svoju ruku? Zdrav razum to ne može da prihvati. Verujem, ni ptica ne može.

Zoološki vrt? Šta je humano, normalno ili makar lepo u tome da uzmeš životinju iz njenog prirodnog staništa, smestiš je u lažno, uvedeš joj novu rutinu i ogradiš je rešetkama? Činjenica da je kavez lep, uređen, prostran i siguran ne menja činjenicu da je to i dalje kavez. Sebe možeš da slažeš, ali onaj unutra zna da to nije njegov svet.

Gledajući lava kako leži iza rešetaka — čovek se ne povezuje sa prirodom, niti razvija human odnos prema njoj. Zašto? Zato što to nije priroda. To je izlog. Teatar.

Svakome ko želi da se poveže sa prirodom, da ostvari bliskost ili da je malo bolje upozna, predlažem da uđe kod lava u kavez. To je, verujem, najbolji način da se čovek približi i upozna majku prirodu. Ili Boga Oca.

Iako izgleda prirodno, edukativno i humano, po svojoj suštini — zoološki vrt je zatvor za bića koja nisu učinila nikakav zločin, niti su tražila da budu tu.

Kavez za čoveka

Način na koji se čovek odnosi prema stvarnosti sličan je običnoj šetnji kroz zoološki vrt.

Stvarnost je poput lava u kavezu. Prolazimo, gledamo, osećamo — ali ne ulazimo.

Naviknuti da budemo posmatrači, više ne šutiramo loptu — već gledamo kako drugi daju golove. Ne pevamo — uživamo u tuđim pesmama. Ne govorimo — komentarišemo šta drugi govore. Ne stvaramo prilike — čekamo da ih neko stvori. Ili oduzme.

Tiha publika sopstvenog života — posmatrači i navijači, a ne učesnici.
Stranci u sopstvenoj zemlji.
Tuđinci u sopstvenom narodu.
Turisti u sopstvenom domu.

Naš kavez?
— Uverenje da je sve to normalno.

Radnik kao zupčanik

Fizički rad nije problem, nego priroda.

Fizički rad postaje problem onda kada se pretvori u beskonačnu, rutinsku petlju bez smisla, jer čovek prestaje da bude ljudsko biće i pretvara se lako zamenljivi zupčanik koji se troši dok ne pukne.

Zar nije očigledno da sistem upravo tako tretira čoveka? Zar mu sve vreme ne govori da je najobičniji šraf u mehanizmu?

Gde grešim? Pogledaj sam. Život radnika, na šta je sveden? Ustani — radi — umori se — spavaj. I tako u krug dok se krug iznenada ne završi. Čitav život bez pitanja zašto? Bez prostora za šta ako?

Ustani rano ujutru, dođi na posao koji sam spremio, obavi ga onako kako ti kažem i vrati se kući. Sutra ponovo ustani, dođi na posao, obavi ga i vrati se kući. Prekosutra? Potpuno ista stvar. Takva rutina ne traje nedelju, mesec ili godinu dana. Takva rutina traje do kraja života.

Potroši svoje najvažnije sate u toku dana i najbolje godine u toku života. Iscrpi svoju mladost i snagu u vrućini i hladnoći, u buci i prašini, udarcima i bolovima... svakoga jutra i noći, svakoga dana, meseca i godine — dok ne ostariš i padneš u večnu zaborav.

Ne brini, zaboravićemo ko si bio čim te ne bude među živima. Obećavamo — neće ostati ni priča, ni trag. A tvoje radno mesto? Kandidat već čeka u hodniku. Još danas će te zameniti.

Sistem ne pita čoveka da li on to želi, ni koliko za to traži. Najgore je to što mu ne nudi nikakav izbor ukoliko odbije. Naizgled, čoveka "niko ne tera da se zaposli". Međutim, u realnosti, sistem svim silama uvlači čoveka u mehanizam tako što ga uverava da ne postoji ništa osim toga, da jedino tako treba živeti i da je sve to normalno. Na taj način, sistem vešto zaobilazi lance i uz pomoć laži ostvaruje potpuno isti rezultat — primorava čoveka da se zaposli.

Drugim rečima, sistem ne baca čoveka sa litice, nego ga ubeđuje da skoči. Rezultat je isti — izgubili smo čoveka.

Zadovoljan radnik

Video sam radnike koji mogu da se pohvale svojom platom. To su izuzetno kreativni, organizovani, snalažljivi i izuzetno vešti, fizički snažni i sposobni ljudi. Jedno, međutim, nikada nisam video. Nikada nisam video zadovoljnog radnika.

Čudno je. Zarađuje mnogo novca i ima mnogo toga; zašto je onda ljut, nezadovoljan, isfrustriran? Jednostavno je — zadovoljstvo nema nikakve veze sa količinom novca koje radniku daš, već sa rutinom u kojoj se radnik našao. Zašto? Zato što ljudi ne traže samo pare — traže smisao, slobodu i osećaj da pripadaju svetu u kom rade.

Kao što lav koji dobija mnogo hrane, ima sigurnost i nikad ne mora da lovi zna ili makar oseća da zoološki vrt nije njegov vrt; isto tako radnik koji je zarobljen u tuđoj rutini zna ili makar oseća da sistem nije njegov svet — koliko god novca da mu daš.

Osim toga, postoji još jedan problem. Ko sme da ga pomene?

Vidiš, to što dobijam mnogo novca ne znači da znam kako da ga potrošim. Ne znam šta da uradim sa tim novcem — ne zato što sam glup ili nesposoban, već zato što sutra ujutru moram da završim tuđi posao.

Ako najvažnije sate i najveću energiju dam tebi, odakle mi snaga i energija da razmislim o tome kako da potrošim novac? Nije moguće. Čovek sam. Umara me hod i iscrpljuje trčanje. Zato slobodno vreme, umesto na razmišljanje, moram da potrošim na odmor koji me još više umara i zabavu do koje mi nije stalo; a novac — na stvari koje mi neko predlaže, promoviše ili nameće.

Praktično, iako se za njih svakoga dana bori — novac i slobodno vreme su protiv radnika. Radnik sve vreme radi protiv samog sebe. Upravo zato ne postoji mogućnost da bude zadovoljan.

Postoje ljudi koji vole svoj posao. Ali, treba biti oprezan. Ljudi često mešaju preživljavanje sa ljubavlju. "Ja volim svoj posao" često znači — navikao sam; mora tako; ne može drugačije; nije najgore; bar nešto zarađujem.
U tom slučaju, to nije ljubav. To je anestezija protiv očaja.

Ljubav prema svom poslu znači da radiš ono što voliš, u ritmu koji ti prija, za dovoljno novca, bez pritiska i imaš vremena za sebe. Činjenica da takav sistem rada zvuči kao bajka ili nešto nezamislivo govori mnogo o sistemu u kom živimo.

Plata za rad?

Primati platu je gore nego biti u zatvoru.

Vidiš, dužan čovek završi iza rešetaka, zna da je iza rešetaka i zna kad treba da izađe. Koliko god da mu je teško, postoji kraj. Kada odsluži svoje, sistem ga pušta na slobodu i on je slobodan da gradi život iz početka.

Sa druge strane, zaposlen čovek ceo život robija sa platom i slobodnim vremenom, pritom ne zna, ne želi ili ne može da izađe. Zašto? — Zato što je pod anestezijom, zarobljen uverenjima, kreditima, obavezama i strahovima. I, za razliku od zatvorenika, kod zaposlenog je najstrašnije to što ne postoji ideja o novom početku, samo ideja o kraju — otkaz, bolest, penzija ili smrt.

Surovo je. Zatvorenik mora da odluži dve godine, a zaposleni mora da odradi osam časova. Kad zatvorenik odsluži dve godine, ide kući i ne vraća se; a kad zaposleni završi posao za četiri sata, mora da ostane još toliko. Ko je ustvari tu zatvorenik?

Razlika između zatvorenika i zaposlenog je u tome što zatvorenik ima pravila, a radnik besmisao.

Može li drugačije?

Trudim se da pronađem bilo šta što će dokazati da biti zaposlen nije zlo po sebi. Ali, što više tražim, pronalazim sve više dokaza da zaposlenje jeste zlo — mnogo veće zlo nego što izgleda. Zaposlenost, kao forma života, predstavlja nevidljivi zatvor sa iluzijom slobode.

Bolno je to što radnik ne pokazuje nikakvu alternativu — nego lopov.

Lopov otkriva da može drugačije.

Video sam nezaposlene. Ljude bez dana radnog staža. Ne rade u fabrici. Nego kradu. Ali žive bolje od poštenog radnika. Očigledno je da lopov radi lošu stvar i naravno da ga treba osuditi. Ali isto tako, treba razmisliti — ako lopov radeći loše stvari može da živi dobro bez fabrike, šta bi tek mogao da postigne pošten, sposoban i slobodan čovek radeći dobre stvari van fabrike?

Retkost je razmišljati u tom pravcu. Ujedno, to je najočigledniji dokaz da živimo u kavezu. Čuvar te dovodi do jednog mesta i pokazuje samo jedan način: zaposli se i primi platu. Sve drugo je opasno, pogrešno, neozbiljno ili kažnjivo.

Srce ropstva u 21. veku je činjenica da više niko ne pita "šta želim da radim?", već — "šta mi je dozvoljeno?"
To sloboda? Ne. To je zatvorski pravilnik.

Nažalost, nisu nas naučili da sloboda postoji van sistema. Umesto toga, ubedili su nas da su van fabrike samo kriminalci i ludaci. Tako smo čoveka koji traži puteve zamenili narodom koji traži dozvole.

Rešenje?

Svako ko kritikuje, pre ili kasnije — svesno ili ne — mora da ponudi neko rešenje.
Problem je što ja ne mogu ni da ukažem na njega, a kamoli da ga ponudim.

Nema rešenja. Nema izlaza. Bar ne za sve.
Većina će ceo život cvrkutati iz kaveza.
I to je u redu.

Iako u kavezu nije mesto nikome, a verovati da jeste — najveća izdaja sebe, života, slobode i pravde — verujem da mnogi trebaju da ostanu u kavezu. Nije to zato što sam zlonameran, nego zato što sam surov.

Stara ptica koja je mladost provela u kavezu ne može da leti pod otvorenim nebom.

Nije kriva ptica, nije kriv kavez — nego život koji se desio dok su krila mirovala. Kad mladost prođe u kavezu, sloboda više ne zvuči kao pesma — već kao pretnja.

Najveći zločin nije baciti čoveka u kavez — već ubediti ga da je to njegov dom.

Nemam rešenje, ali imam predlog: ne lomite krila onima koji sanjaju nebo.

24.05.2025 — Marko Kolarević