Smrt Na Rate

MARKO KOLAREVIĆ

Rad i zaposlenost

Recimo da prodajemo krompir. I tvoj krompir je daleko bolji od mog. Zašto bi bilo glupo da uništim tvoju baštu ili rasturim tezgu na kojoj prodaješ? – Zato što to ne bi učinilo moj krompir boljim.

Umesto da te sprečavam, bolje je da te preusmerim.

Vidiš, ne moram da te sprečavam da radiš. Mogu da te zaposlim. Ne moram da gasim tvoju ljubav, znanje i veštinu. Ali mogu da ih preusmerim. Nije važno zašto. Važno je razumeti da raditi i biti zaposlen nije isto.

Rad je odraz prirode – akcija koja izvire iz najvećih dubina slobode, stvaralaštva i ličnosti. Možeš raditi za sebe ili druge, ali iz uverenja, želje ili ljubavi. U krajnjem – svojevoljno. Zaposlenost je, s druge strane, veštački rad, nešto što samo nalikuje, to jest imitra prirodu.

Mnogi ne vide razliku između rada i zaposlenosti. Da stvar bude još gora, ne govorim o novozaposlenima. Njihovo oko daleko oštrije vidi od onih koji čitav život rade u tuđoj bašti.

Rad i zaposlenost imaju jednu zajedničku crtu – stvaranje vrednosti. Svako ko vidi samo tu crtu, ne može da primeti nikakvu razliku. A razlika je ogromna.

Kao radnik, tvoja volja određuje sve: gde, kako i šta hoćeš da radiš, šta hoćeš, a šta nećeš da postigneš, stvoriš ili stekneš. Međutim, kao zaposlen, ništa od toga ne pripada tebi. Prostor, alat, roba, profit – sve pripada nekom drugom. Zaposlenom pripada samo jedno: da radi. Pritom, njegova volja, želja i mogućnosti nemaju ništa sa tim.

Zabranjena svest

Kako da znaš koliko košta tvoje zdravlje? Ili trenuci u kojima se osećaš lepo? Kako da izmeriš koliko košta tvoje vreme? Ili jedan prst na tvojoj ruci?

Izgubi ih.

Samo onda kada se razboliš shvataš da je zdravlje neprocenjivo. Samo onda kada poželiš da ga vratiš, shvataš da vreme nema cenu. A jedan tvoj prst na tvojoj ruci, koliko vredi? – Pitaj čoveka koji je izgubio ruku.

Niko to ne može da kupi. Ipak, na prodaju je. I u redu je što se prodaje. Problem je: zašto – tako jeftino?

Tvoja ruka, tvoje vreme, sposobnosti ili snaga se mogu kupiti samo ukoliko im se odredi nekakva vrednost. Ako sada znaš da sve to nema cenu, ko onda može odrediti koliko košta? – Sistem.

Sistem nije pucao. Već – zabranio. Svakako, svest o sopstvenoj vrednosti je mrtva. Vrednovati sebe je postao razlog za podsmeh i osudu, a sebe smatrati neprocenjivim – najveći društveni zločin.

Internet, knjižare, ulice – sve je preplavljeno istom porukom: vrednujte sebe. Da li je loše vrednovati sebe? Ne. Loše je što se preterano govori o tome.

Kao što gladni zamišljaju hranu, tako bolesni čeznu za zdravljem. Da li sada razumeš zašto se toliko govori o vrednovanju sebe?

Priču o vrednovanju sebe ćeš uvek pronalaziti kod zaposlenih. Razlog je opravdan. Zaposlen čovek vredi onoliko koliko mu ponude, od toga – tačno onoliko na koliko pristane.

Gde je vrednost?

Dokle god znaš da u rukama držiš dragi kamen, čuvaćeš ga kao nešto sveto. Ako moraš ili poželiš da ga prodaš, tražićeš za njega cenu dostojnu njegove vrednosti. Šta je zamka? – Pomisao da je svetinja u tvojim rukama samo običan kamen. Jer, onog trenutka kada poveruješ u to, veselićeš se ako ga prodaš za sitno; ili ćeš ga, kao što sa kamenjem obično radiš – baciti i zauvek zaboraviti.

Sistem čini upravo to – uverava čoveka da je običan kamen.

Vrednost je u stvarima o kojima imaš svest.

Svest da u svojim rukama držiš nešto dragoceno – vrednija je od dragocenosti koja ti je u rukama.

Parazitski sistem

Onaj koji ne želi ništa i onaj koji pristaje na malo imaju jednu zajedničku crtu. Ni jedan ni drugi ne mogu da promene ništa. Naročito ne sistem u kome će živeti. Zašto? – Zato što svaki sistem stvara nekolicina koja hoće sve.

Sav trud, sav novac, vreme i resursi na kraju završe u rukama onih koji žele sve. Ostalima ostaje taman toliko da prežive, da ćute i da se nadaju. Drugim rečima, sistem nije stvoren da bi svima dao ono što zaslužuju, nego da nekolicini dao sve – a svima ostalima tek dovoljno da ne pobegnu.

Ko je nekolicina?

To su vlasnici korporacija, bogati pojedinci koji imaju sredstva za proizvodnju i profitiraju od tuđeg rada; političari, ustavne štetočine koje zakonski štite interese bogatih i zauzvrat dobijaju moć, privilegije i novac; direktori, menadžeri i svi visoko pozicionirani u hijerarhiji, krpelji u koži radnika – oni koji ne stvaraju ništa, a uzimaju sve i udobno žive od tuđeg znoja i krvi.

To su pijavice koje moraju da obezvređuju i tretiraju ljude kao obično kamenje, zato što znaju – ako zaposleni shvate kakve su neprocenjivosti prodali za sitniš, počupaće ih golim rukama i više neće dati ni kap.

Parazitskom sistemu treba čovek koji ne zna šta ima u svojim rukama. Treba mu zaposleni bez svesti o sopstvenoj vrednosti. Jer, kada bi svako osvestio svoju vrednost, više niko ne bi pristao da bude potcenjen, iskorišćen, sveden na broj i šutnut. Posledično, sistem bi se srušio – ne zato što je napadnut, već zato što niko ne bi pristao da ga nosi na svojim leđima.

Moderno ropstvo

Sve počinje od zaposlenog koji stvara vrednost. Višak od ukupne vrednosti uzima gazda, a zaposleni dobija minimum da preživi ili maksimum da ne posumnja. Da li je to greška u sistemu? Ne. To je mehanizam.

Radnici dakle sopstvenim rukama stvaraju milione. Milione međutim uzima gazda. I svaki radnik po na osob dobije manje-više prosečan iznos. Obrati pažnju: suština nije u cifri, već u razlici.

Dok ti, kao radnik koji stvara nezamislive cifre računaš kako da platiš račune, kupiš hranu, lekove, stvoriš porodicu ili svom detetu obezbediš knjige ili patike; preko puta tebe, u susednoj zgradi, tvoj gazda kupuje stanove, automobile, putuje svetom, uživa, ulaže i još mu ostane.

Radnik broji tablete. A gazda? – Stanove. Gazde idu na masažu, jer radnicima puca kičma. Ko jede prljavim rukama, a ko u čistim rukavicama? Hoćeš reći da se gazda snašao? Ne! Idiote! Nije se on snašao! Ti si se razboleo. Zašto? – Zato što si radio njegov posao da bi on živeo onako kako si ti trebao.

Uspeh poslodavaca nije u posedu, ni u profitu, u njihovoj sreći ili snalažljivosti, već u tišini radnika – u njihovoj veri da vrede samo onoliko koliko im neko odredi. Naša ekonomija ne počiva na tržištu, već na psihološkom porazu radnika.

Mnogo je onih koji rade za komad mesa, a pristaju na kosti i mrvice. Ne zato što su skromni – već zato što se boje da izgube i to malo. Jedni traže nagradu za poslušnost, da ne dobili kaznu za bunt. Drugi su umorni, zaduženi, slomljeni i nemaju snagu da se pobune. Ali najviše je onih koji veruju da za više nisu ni stvoreni.

Dokle god većina pristaje na manje nego što zaslužuje da bi manjina imala više nego što joj pripada – parazitski sistem će živeti.

Srž modernog ropstva i suština sistemske manipulacije je veoma jednostavna: ne bacaj ljude u lance, samo im ubij svest o sopstvenoj vrednosti – sami će da legnu u kavez.

Čovek kao zupčanik

Fizički rad nije prokletstvo, nego priroda. I, iako je priroda poslednja stvar koju treba čačkati, mi smo upravo to uradili. Tako je fizički rad postao "beskonačna", rutinska petlja bez smisla, a ljudsko biće – zupčanik koji se obrće dok ne pukne. Prostim rečima, zato je fizički rad postao prokletstvo.

Život zaposlenog, na šta je sveden? – Ustani rano ujutru, dođi na posao, obavi ga i vrati se kući. Sutra ponovo ustani, dođi na posao, obavi ga i vrati se kući. Prekosutra? Potpuno ista stvar. Takva rutina ne traje nedelju, mesec ili godinu dana. Takva rutina traje do kraja života.

Najvažniji sati u toku dana i najbolje godine u toku života: gde su? Mladost ispržena u vrućini. Snaga smrzuta u hladnoći. Zar je uho stvoreno za buku? Zar je nos džak za prašinu? Zar je srce stvoreno za nemir? A telo – za bolove? Tako bude svakoga jutra i noći, svakoga dana, meseca i godine. I onda – ostariš. Odjednom, nema te.

Ko si sada ti? Prazna priča. Trag koji se pomene, ali nikad ne pronalazi. Zaboravljamo ko si čim se udaljiš od živih. A tvoje radno mesto? Ne brini. Kandidat je u hodniku. Još danas će te zameniti.

Sistem ne pita da li to želiš, ni koliko za to tražiš. Niti nudi dobar izbor ukoliko odbiješ.

Naizgled, čoveka niko te ne tera da se zaposli. Međutim, sistem svim silama, naročito kroz obrazovanje, uvlači svakog čoveka u mehanizam tako što ga od malih nogu uverava da ne postoji ništa osim fabrike – da je jedino to život, i da je sve to normalno. Na taj način, sistem vešto zaobilazi lance i uz pomoć laži postiže isti rezultat – primorava čoveka da se zaposli.

Drugim rečima, sistem ne gura čoveka sa litice, samo ga primorava da skoči. Rezultat je isti – izgubili smo čoveka.

Zadovoljan radnik

Video sam ljude koji mogu da se pohvale svojom platom, ali nikada nisam video zadovoljnog radnika. Čudno je. Zarađuje mnogo novca, ali je i dalje ljut, nezadovoljan, isfrustriran. I to je tako zato što zadovoljstvo nema nikakve veze sa količinom novca koje radniku daš, već sa rutinom koju radniku nametneš. Vidiš, mi radimo za pare, ali pare ne pripadaju duši, već bankovnom računu. Duši pripada smisao, sloboda i osećaj pripadnosti – sve ono što rutina ne nudi.

Ko je radnik? – Ljudsko biće. U lancima nosi slobodu. Čak i kada znaš sve o njemu, nepredvidiv je. Stota opekotina ga neće zaustaviti da se još jednom poigra s vatrom. Živ je čovek – grešno, pravedno i nepredvidivo biće – a ne hladna, mrtva, isprogramirana mašina. Ako ugovorom o radu ograničiš njegove aktivnosti i prostor u toku jedne smene, poslednje što bi trebalo da očekuješ je da bude zadovoljan.

Pažljivo. Ja ne govorim protiv rada. Govorim protiv besmisla, pljačke, ropstva i smrti koje se događaju kroz oblik rada zvani zaposlenje. Ne zanima me velika plata. Zanima me kičma koja puca. Ne govorim protiv novca. Govorim protiv zablude "Kad bih samo imao više para...". Jer, dokle god rutina, pritisak i stres vladaju tobom, novac imaš uzalud ili nauštrb sebi.

Osim toga, to što radnik zarađuje mnogo novca ne znači da zna kako da ga potroši. Radnik ne zna šta da uradi sa velikim novcem – ne zato što je glup ili nesposoban. Već zato što je zaposlen.

Ako najvažnije sate i najveću energiju daje drugom, odakle mu snaga i energija za sebe? Živ je čovek. Umara ga hod i iscrpljuje trčanje. Zato slobodno vreme mora da troši na odmor koji ga još više umara i zabavu do koje mu najčešće nije stalo; a novac – na stvari koje mu neko predlaže, promoviše ili nameće.

Čak i danas, u 21. veku, u školama ne postoji predmet o novcu. Nema ni pomena o tome šta je zapravo novac. Sa druge strane, ljudi ne mogu da iskoriste slobodno vreme zato što im je rad iscrpeo svu volju. I, šta se dogodi kad dobiju novac i vreme? Dogodi se – porez, računi, dugovanja, reklame, trendovi, društvene norme. Tvoje misli? Nisu tvoje. Tvoja potrošnja? Nema veze sa tvojim pravim potrebama.

Praktično, iako se za njih svakoga dana bori – novac i slobodno vreme su protiv radnika. Radnik sve vreme radi protiv samog sebe. Zato ne postoji mogućnost da bude zadovoljan.

Postoje ljudi koji vole svoj posao. Oprezno s tim. Ljudi često mešaju preživljavanje sa ljubavlju. Ja volim svoj posao često znači – navikao sam; mora tako; ne može drugačije; nije najgore; bar nešto zarađujem. U tom slučaju, to nije ljubav. To je anestezija protiv očaja.

Ljubav prema svom poslu znači da radiš ono što voliš, u ritmu koji ti prija, za dovoljno novca, bez pritiska i imaš vremena za sebe. Činjenica da takav sistem rada zvuči kao bajka ili nešto nezamislivo govori mnogo o sistemu u kom živimo.

Plata za rad?

Primati platu je gore nego biti u zatvoru.

Da li to znači da opravdavam kršenje zakona? Ne. Samo kažem da postoji nešto gore od toga.

Šta zaslužuje lopov, nasilnik ili silovatelj? Zaslužuje da završi iza rešetaka. Problem u vezi sa tim je što mi, čak i najgore zločince, držimo u zatvoru na određeno vreme. Time im činimo ogromnu uslugu. Jer, ne samo da znaju gde se nalaze, već znaju i kad treba da izađu. Praktično, pružamo im ideju o novom početku. Kada odsluže svoje, sistem ih pušta na slobodu i, bez obzira na sve poteškoće, slobodni su da grade život ispočetka.

Sa druge strane, zaposlen čovek je u daleko većem problemu. U najboljim godinama svog života radi za platu i slobodno vreme, pritom ne zna, ne želi ili ne može da izađe iz takve stvarnosti. Zašto? – Zato što je pod anestezijom: zarobljen uverenjima, kreditima, obavezama i strahovima. I, za razliku od zatvorenika, kod zaposlenog je najstrašnije to što ne postoji ideja o novom početku, već ideja o kraju – otkaz, bolest, penzija ili smrt.

Surovo je. Zatvorenik mora da odluži osam godina, a zaposleni mora da odradi osam časova. Nakon osme godine, zatvorenik ide kući i ne vraća se u svoju ćeliju; a kad zaposleni završi posao za četiri sata, mora da ostane još toliko na svom radnom mestu.

Ko je ustvari tu zatvorenik?

Može li drugačije?

Nije rešenje u tome da se ne radi, već u tome da se stvari nazovu pravim imenom. Ropstvo se ne sme nazvati slobodom.

Ne zagovaram nerad, već oslobađanje. I uzalud mi otvoren um koji hoće dokaze da biti zaposlen nije ropstvo. Biti zaposlen znači biti rob.

Srećom, iako zaposlen čovek ne pokazuje nikakvu alternativu, ipak može drugačije.

Video sam nezaposlene ljude, ljude bez dana radnog staža. Vode državu, kradu, čine zločine. Sakako, žive bolje od poštenog radnika. Očigledno je da su lopovi, da rade užasne stvari i naravno da ga treba osuditi. Ali, osim osude, treba razmisliti – ako lopovi, zločinci i prostitutke radeći loše stvari žive dobro bez fabrike, koliko bi dobro živeo genijalan, pošten i sposoban čovek radeći dobre stvari van fabrike?

Retkost je razmišljati u tom pravcu. Ujedno, to je najočigledniji dokaz da živimo u kavezu. Čuvar te dovodi do jednog mesta i pokazuje samo jedan način: zaposli se i primi platu. Sve drugo je opasno, pogrešno, neozbiljno ili kažnjivo.

Srce ropstva u 21. veku je činjenica da više niko ne pita "šta želim da radim?", već: "šta mi je dozvoljeno?"

To nije sloboda. To je zatvorski pravilnik.

Nažalost, nisu nas naučili da sloboda postoji van sistema. Umesto toga, ubedili su nas da su van fabrike samo kriminalci, ludaci i prostitutke.

Tako je čovek koji gradi puteve zamenjen narodom koji traži dozvole.

Rešenje?

Svako ko kritikuje mora da ponudi rešenje. Ali ja ne mogu. Jer nema rešenja. Nema izlaza. Ne za sve.

Iako u kavezu nikome nije mesto, a verovati da jeste – najveća izdaja sebe, života, slobode i pravde – većina će ipak ceo život cvrkutati iz kaveza. I možda je tako najbolje. Jer ptica ostarela u kavezu ne može da leti pod otvorenim nebom.

Nije do ptice, nije do kaveza – nego do života koji se desio dok su krila mirovala. Kad mladost prođe u kavezu, sloboda ne može biti pesma – već pretnja.

Najveći zločin nije baciti čoveka u kavez, već ubediti ga da je to njegov dom. Možda je rešenje ne učestvovati u tom zločinu?

24.05.2025