Kako je život postao scam?

MARKO KOLAREVIĆ

Glad, tuga i prva razmena

Da li su glad ili tuga problem? – Prestani da jedeš. Ili počni da brineš. Ne samo da nećeš imati dilemu, već ćeš shvatiti da su to vrsta problema koje moraš da rešiš. Nije kao kada se auto pokvari. Tada možeš da odložiš putovanje dok ne stigne majstor. Međutim, kad si gladan ili tužan, nema čekanja, ni odlaganja.

Iako je, pretpostavljam, u početku to bio veliki problem, čovek je uspeo da ga reši na veoma jednostavan način: razmenom onoga što ima za ono što mu treba.

Praktično, recimo da ti i ja živimo u pećini. I dovedem te do svog skloništa. Tamo imam hleb, ali nemam vino. Ti imaš vino, ali nemaš hleb. Šta radimo? Menjamo. Ja tebi dam hleb, ti meni vino. Ti sit, ja veseo, problem – rešen.

Zvuči suviše jednostavno.
Ali funkcioniše.
Nažalost, ne uvek.

Recimo da nudim ovce, a ti – glinene posude. Bez obzira koliko mi tvoje posude trebaju, neću moći da ih imam ukoliko ne želiš nijednu od mojih ovaca. Uostalom, kako uopšte izmeriti vrednost jedne ovce u odnosu na jednu posudu?

Vrednost jednog dobra u odnosu na drugo nije jednostavno odrediti. Ako razmenu zasnuješ na ličnim procenama, onda je nestabilna i nepredvidiva. Ako je zasnuješ na dogovoru, onda je spora, komplikovana i nepravedna.

Razmena zasnovana na dogovoru ima potencijal. Međutim, problem je u samoj prirodi dogovora. Zašto? Zato što dogovor uvek određuje moćnija strana. Ne postoji dogovor sa moćnijim stranom. Ili prihvataš uslove koje ti nameće. Ili trpiš posledice.

Jasno je, dakle, da ni jedan od ovih pristupa ne može da reši probleme složenijih razmena. Zato je pitanje: šta može? Rane civilizacije – civilizacije koje mi, naivni, smatramo primitivnim – rešenje su pronašle u univerzalnoj vrednosti.

Verovali su da je rešenje u onome što svi vrednuju isto. I bili su u pravu. Razmena dobara zasnovana na univerzalnoj vrednosti je koncept koji i mi, dan danas, koristimo.

Rešenje svih problema je u međuljudskim odnosima – u nekakvoj vrsti razmene sa ljudima oko sebe. Međutim, baš zato što je priroda međuljudskog odnosa izuzetno složena, rešenja ne mogu biti prosta.

S ljudima, jednostavno, nikada nije bilo lako.

Potraga za merom

Potraga za univerzalnom vrednošću je naš prvi pokušaj da uspostavimo pravdu u robnoj razmeni. Drugim rečima, da svako rešenje merimo u odnosu na univerzalnu vrednost, a ne u odnosu na ličnu procenu ili dogovor. Na taj način, svako bi znao šta daje, a šta dobija.

Problem razmene složenijih stvari je nastao upravo zbog nedostatka univerzalne vrednosti. Primera radi, nije problem u tome što verujem da je moj hleb vredniji od tvog vina. Niti je problem u tome što ti veruješ potpuno suprotno. Problem je: ko je u pravu?

Shvativši da rešenje nije samo u postojanju dobara ili potražnji, čovek počinje da traga za vrednošću kojom bi standardizovao vrednost dobara koje razmenjuje. Drugim rečima, kako bi olakšao razmenu, uravnotežio odnose i uveo pravdu, morao je da pronađe nešto što svi vrednuju isto.

U toj potrazi, čovek se odlučuje za plemenite metale. Zlato i srebro su se posebno istakli. Bili su dovoljno retki, sjajni i neuništivi. Gotovo predodređeni da postanu savršen simbol vrednosti.

Ljudi su obožavali plemenite metale. Ili su ih prezirali. Svakako, njihovu vrednost niko nije mogao da opvrgne.

Ne samo da su verovali u univerzalnu vrednost plemenitih metala, već su mogli da ih drže u rukama.

I ukupna težina u njihovim rukama bila je dokaz vrednosti koju su posedovali.

Monopol države nad zlatom

Kako je ekonomija temelj svake države, a plemeniti metal – garant opstanka ekonomije, država je morala da se angažuje.

Vladari su bili prinuđeni da ostvare monopol nad zlatom i srebrom zato što je monopol nad njima omogućavao potpunu kontrolu ekonomije, pa samim tim i potpunu vlast nad sudbinom države.

Kada je monopol – kroz zakone, silu i kontrolom nad resursima – konačno ostvaren, samo je vladar smeo da kuje novac. A kao dokaz svog autoriteta, na kovanice je ostavljao svoj pečat.

Doslovno, vladar bi utisnuo svoj lik u metal i time rekao: Ovo ima vrednost jer ja postojim.

Sa jedne strane, mešanje države je bilo dobro. Omogućilo je poverenje, standardizovalo vrednost, omogućilo rast trgovine i sigurnost u razmeni. Međutim, doživljaj tadašnjih trgovaca i običnog građanstva prema zlatu je počeo da se menja.

Umesto supstance – država postaje garant vrednosti. A umesto težine – pečat.

Monopol države nad kovanjem je iskra koja je zapalila sve. To je požar koji čak ni mi ne možemo da ugasimo.

Osvajački ratovi zarad otimanja tuđeg zlata. Stavljanje rudnika pod državnom kontrolom i prisilan rad. Uvođenje poreza zbog kojih je narod obavezan da deo zlata vrati državi. Sve su to problemi koji i dan danas postoje.

Međutim, imali smo i jednu ranjivost kojoj vladar nije mogao da odoli.

Verovali smo državi.

Razvodnjavanje kovanica

Naša prvobitna kovanica od 100% čistog srebra je imala 5 grama. Ali, kada se država umešala, kovanica je izgubila na težini. Osim toga, počela je gubi živost u boji i sjaju. Čist zvuk je postajao sve tuplji. I, na kraju – kovanice su sve brže počele da se troše i gube oblik.

Šta se dogodilo?

Umesto 5 grama čistog srebra, vladar bi naredio kovanicu od 3 grama srebra i 2 grama bakra, olova ili kalaja.

Drugim rečima, dogodio se prvi oblik inflacije i legalizovane prevare. „Daj mi 5 grama srebra,“ kaže vladar, „a ja ti kovam novčić koji sadrži tri grama srebra i dva grama drugog, jeftinog metala.“

Praktično, daješ 5 grama čistog srebra, a dobiješ 3 grama čiste vrednosti.

Razvodnjavanje kovanica je vremenom postalo ogroman izvor bogatstva i moći. Međutim, to nije bio samo ekonomski trik. To je bio psihološki eksperiment – test koliko daleko može da ide vera naroda u autoritet.

Znali smo da razvodnjene kovanice ne mogu vredeti isto kao i čiste. Ipak smo ih prihvatili zato što je država rekla da vrede isto.

Kako je država nastavila da prisvaja, čistog zlata i srebra je bilo sve manje. Vera u pečat jeste ostala, ali je potreba za čistom vrednošću rasla. Plemeniti metali su postali još traženiji i cenjeniji u narodu.

Želeli smo da ih vratimo kao osnovu trgovanja, ali nije bilo moguće. Država je već imala monopol. Zato smo tražili nešto drugačije – nešto stabilno, ali van kontrole države i vladara.

I tada smo videli da zlatari imaju svoje sefove. Zašto svoje zlato ne bismo čuvali kod njih? Zauzvrat, mogli bi da nam daju nakakav papir kao potvrdu da zlato postoji. I papirnu potvrdu o kojoj država ne zna ništa koristili bi kao sredstvo razmene.

Ljudi su bili toliko ogorčeni problemima koje je država stvorila i toliko oduševljeni papirnim potvrdama kao rešenjem, da je papir zaista postao novi simbol vrednosti.

Kada je reč o papirnim potvrdama kao novoj univerzalnoj vrednosti, onda ne govorimo o ideji. Već o revoluciji. To je bila prva ekonomska revolucija u istoriji.

Vrednost je počela da se odvaja od materije.

Ekonomija zasnovana na opipljivoj vrednosti prelazi u ekonomiju zasnovanu na apstraktnoj. Dodir plemenitog metala zamenjuje vera u papir koji samo tvrdi da zlato negde postoji.

Vera – osnova papirnog novca

Kad je papir zamenio zlato, čovek je mislio da je postao pametniji. Zaista, neuporedivo je lakše i bezbednije nositi papir koji potvrđuje da imam zlato, nego pun kovčeg zlata. Osim toga, nadmudrili smo državu. Ona sada ima samo monopol nad kovanicom. Ali nema nad sefom, obezbeđenjem i papirom koji mi izdaje zlatar.

Zlatari su zapravo nesvesno napravili decentralizovani sistem. I ljudi su im više verovali nego državi, jer su mogli da dođu i kažu: “Evo ti moj papir, daj mi moje zlato.” I zlato koje smo ostavljali, zlatar bi vraćao u celosti.

Iako je u početku sve bilo jasno i proverljivo, papir je oduvek bio opasna igra.

Recimo da za deset balona vina tražiš jedan zlatnik. Kada ti ponudim zlatnik i ti ga uzmeš u ruke, ne moraš da sumnjaš da si dobio 4 grama čistog zlata. Međutim, kada ti ponudim papir koji samo potvrđuje da imam zlatnik, i ti ga uzmeš, ostaje ti samo da veruješ da je 4 grama čistog zlata zaista u sefu zlatare.

Vrednost papira je oduvek zavisila od vere da zlato negde postoji. Pečat zlatare nije mogao da prevaziđe osnovnu istinu: bez vere u postojanje pokrića, papir je samo papir.

Naravno, kao i u svemu, oko vladara je videlo – i prsti države su se ponovo upleli. Ona nije mogla da podnese da neko drugi manipuliše vrednošću i odlučuje o sudbini njene ekonomije. Zato je preuzela ideju, zabranila drugim sistemima da postoje i proglasila papir za zvanični novac.

Praktično, sve što je država radila kako bi ostvarila monopol nad kovanicama, uradila je kako bi ostvarila monopol nad papirom.

Potpuno ista igra. Samo drugi materijal.

Na kraju, zlatar više nije smeo da izdaje potvrde koje kruže kao novac, jer bi to značilo konkurenciju državnom monopolu. Umesto zlatara, država je osnovala prve centralne banke i uvela zakon da samo te banke mogu da izdaju novac, odnosno – državne potvrde o zlatu.

Mali greh – globalni zločin

Kao što smo mi primetili da zlatari imaju sefove i obezbeđenje, tako su prvi bankari primetili da niko ne dolazi istovremeno po zlato. I tada im je sinula ideja da izdaju više potvrda nego što imaju zlata.

Umesto papira po zlatniku, u opticaju je bilo 10 papira – a u sefu samo 5 zlatnika.

Ako pogledaš kovanice, jasno je zašto se dogodilo "razvodnjavanje". Ali, šta se dogodilo sa papirom? Zašto su počeli da štampaju nove potvrde o zlatu koje ne postoji? Našim rečima, zašto su izdavali novac bez pokrića? Vidiš, trenutak kada banke počinju da štampaju novac bez pokrića označava prekretnicu u istoriji novca. To je bio početak “frakcionalnog bankarstva” – ekonomskog sistema u kom ti i ja danas živimo.

A o frakcionalnom bankarstvu, šta bih ti rekao? Tu nema zlata. Samo matematika i vera. U frakcionalnom bankarstvu nije potrebno da postoji fizičko zlato da bi novac funkcionisao. Papir je proglašen da vredi – sam po sebi. I vrednost je potpuno odvojena od materije.

Vrednost svetlucavog zlata, predivnog metala kojeg smo izvlačili iz dubina, zamenili smo najobičnijom papirnom potvrdom koja ne potvrđuje apsolutno ništa.

Tako je počela era fiat novca, novca kojeg ti i ja danas koristimo.

Fiat novac

Reč fiat potiče iz latinskog jezika i znači "neka bude". Na primer, u latinskom jeziku: fiat lux – "neka bude svetlost" (Knjiga Postanja) ili fiat voluntas tua – "neka bude volja tvoja" (iz molitve Oče naš).

U kontekstu novca termin fiat novac znači da njegova vrednost proističe iz naredbe države ("neka bude novac"), a ne iz realne materijalne vrednosti poput zlata ili srebra.

Prostim rečima, šta je fiat novac? To je samo papir koji vredi zato što država kaže da vredi, a narod veruje da vredi.

Toliko je jednostavno da je jezivo.

Najveća religija

Vidiš, kada bi svi postali ateisti, crkve, džamije, sinagoge i knjige bi opstale. Ali kada bi svi prestali da veruju u vrednost papira, sve bi se raspalo – država, sistem, banke, tržišta, krediti, sve.

Misliš da nisi verujuć ili religiozan? Misliš da ekonomski sistem nije religija. Slažem se. Nije religija. On je najveća religija.

Ne ideš rano u crkvu zato što ne veruješ u Boga? Ali ustaješ pre svih da zaradiš novac. Ko je tvoj bog? Novac! Jer, onako kako pobožni veruje da Bog vidi žrtvu, tako ti veruješ da papir ima vrednost. Onako kako verujući očekuje milost, tako ti očekuješ kredit. Onako kako se religiozni sprema za večni mir, tako se ti spremaš za šoping centar.

Ekonomija zasnovana na papiru je najveća religija ikada stvorena. Njen bog je novac. Njeni sveštenici su bankari, političari i korporacije. Njeni hramovi su banke, berze i tržni centri, a svete knjige – bilansi stanja, finansijski izveštaji i ekonomske teorije. Njeni rituali su kupovina, prodaja, štednja i ulaganje. Njene molitve su kamate, dividende i profiti. A žrtve? – Mi.

Svi su pobožni. Jedina razlika je u božanstvu.

Zašto je život iluzija?

Možda ne znamo šta sve život jeste. Ali treba znati bez čega život nije moguć. Nije moguće bez razmene dobara. Upravo zato nije moguće bez novca. Nažalost, vrednost papirnog novca postoji samo dok traje vera. Kad vera nestane, novac postaje ono što jeste – papir.

Raskid veze sa zlatom je ono što novac čini najvećom iluzijom. A budući da bez novca ne možemo, iluzija je postala norma.

Ljude više ne možeš smatrati pohlepnima. Jer, da bi čovek bio pohlepan ili srebroljubiv, mora postojiti realna vrednost. Takva vrednost više ne postoji. Nema srebra, ni zlata. Posledično, nema temelja za srebroljublje, ni razloga za pohlepom. Postoji samo iluzija o vrednosti papira i ljudi koji su opsednuti tom iluzijom.

Papir je dovoljno odštampati. Za plemeniti metal, međutim, nije dovoljno pronaći rudu. Moramo da kopamo, da izvadimo na površinu, da pročistimo i dobijemo opipljivu vrednost.

Ipak, papir vredi više od metala. Šta to znači? – Znači da smo najnaivnija civilizacija koja je ikada postojala.

Život je postao prevara onda kada smo naše vreme, energiju, zdravlje i slobodu zamenili nečim što nema vrednost. A najveća ironija je to što prevara funkcioniše dokle god verujemo da vredi onoliko koliko piše.

Razlika između nas i "primitivnih" je u tome što su oni ginuli zarad plemenitog metala, a mi – zarad bezvrednog papira. I Bog više nije ljut. Sada je samo razočaran.

Iluzija o novcu

Šta novčanici daje vrednost: pokriće u zlatu ili vreme i energija koje si uložio? Jer, ako iza te novčanice ne stoji ni gram zlata ili srebra, onda si prevaren. Zašto? Zato što trošiš vreme, energiju i zdravlje zbog papira, a ne plemenitog metala. Osim toga, treba razmisliti i o ovome: budući da je fiat novac, novčanica od 100 evra vredi tačno 0 evra. Zašto onda 100 evra vredi tačno 100 evra?

Praktično, kad milioner kupuje jahtu, on nikome ne predaje zlato ili srebro, nego se broj na njegovom računu smanji, a broj na računu prodavca poveća. I ta magija funkcioniše dokle god svi veruju da ti brojevi vrede.

Dobra strana toga je što se ekonomija razvija. Međutim, problem je što ljude ne pokreće stvarna vrednost, već iluzija koju država kontroliše. Posledično, ljudi gube kontrolu nad sopstvenim životom. Rađaju se kao dužnici. Daju sve zbog papira. Prljaju obraz. Gube dostojanstvo. Ruše zdravlje. Prodaju potomstvo.

Najjeftinije sredstvo kojim država uspostavlja potpunu kontrolu i moć nad narodom je stvarnost u kojoj je najveća vrednost – parče papira.

Možemo da nastavimo sa svojim životom. Možemo da radimo na sebi i svojim projektima. Možemo da patimo ili da slavimo, da gradimo ljubavne veze, prijateljstva, kuće ili karijere. Nažalost, ništa od toga nije imuno na iluziju. I jedino što je gore od same iluzije je to što opsednut čovek veoma teško priznaje da je prevaren.

05.10.2025