Kultura nezadovoljstva

Možeš da konzumiraš, stičeš, nakupljaš, zarađuješ, trošiš i poseduješ. Sve je to izvor zadovoljstva. Međutim, kad se malo smiriš i pogledaš prirodu tog zadovoljstva – šta ono traži, koliko dugo traje, koliko ga zaista možeš zadržati i šta ostavlja za sobom – logično je da se upitaš da li takvo zadovoljstvo uopšte vredi.

Vredi li učiniti sve što se od nas traži, samo da bismo došli do onoga što nas zadovoljava, ako to zadovoljstvo nije dugoročno, održivo i bez posledica?

U savremenom društvu dominira konzumerizam. Možeš reći da je u pitanju stav, sistem, pokret ili kultura. Nećeš pogrešiti čak ni ako kažeš da je konzumerizam sve to odjednom. Ali šta god da konzumerizam jeste, on ima zakon koji definiše njegovu suštinu. Zakon konzumerizma je brzina. Mora da bude brzo. Mora da se dogodi odmah. I upravo taj zakon otkriva prirodu zadovoljstva koje konzumerizam može da ponudi.

Brz ekonomski i tehnološki napredak kojim se ponosimo u velikoj meri podstiče upravo konzumeristička kultura. I to se najbolje vidi kroz fenomen brzog zastarevanja stvari. Zato sve ono što danas konzumiraš ili poseduješ vrlo brzo dosadi, izgubi vrednost, pažnju i prestane da bude izvor zadovoljstva.

Kao što u inflaciji novac gubi vrednost kada se štampa prebrzo, tako i dobra koja već imamo gube svoju moć zadovoljstva kada se stalno stvaraju nova.

Problem konzumerizma nije u tome što podstiče kreiranje novih dobara, već u tome što, čim se pojavi nešto novo, sve što već imamo deluje manje vredno. To čoveka zaglavi između dobrog koje poseduje i boljeg koje mu se nudi. Zaslepljen novim stvarima, mirisima, ukusima, bojama, ambalažama ili uslugama koje mu se predstavljaju kao bolje, ne uspeva da vidi niti da ceni ono što već ima.

Ako ne možeš da ceniš ono što već poseduješ, ne postoji način da budeš zadovoljan. Zato je konzumerizam kultura nezadovoljstva postojećim – zarad večne potrage za onim što deluje bolje.

Začarani krug konzumerizma počinje zadovoljstvom koje brzo iščezava.

Do zadovoljstva dolazimo veoma brzo. Istom brzinom ono odlazi od nas. I čim počne da se udaljava, ponavljamo isti put kojim smo do njega došli.

Na primer, kafu ne ispijamo odjednom, već u gutljajima. Zašto? Zbog tog trenutka zadovoljstva. Zapremina šolje samo se prilagođava našoj potrebi da to zadovoljstvo potraje duže. Zato pijemo iz velikih šolja, palimo cigarete jednu za drugom, započinjemo isprazne razgovore ili listamo društvene mreže. Šta god da radimo, činimo sve što znamo, umemo i možemo da bismo okovali zadovoljstvo u nama.

Jasno je da kafa nije dobra za srce. Još jasnije je da pušenje ubija. Ali naš potrošačko-konzumeristički mentalitet, čiji je jedini cilj da produži osećaj zadovoljstva u telu i umu, dopušta nam da uživamo čak i u stvarima koje mogu da nas razbole i ubiju. I ne samo to – mi umemo da opravdamo pakao koji gradimo.

Ljudi mi govore: ostavi duvan, smanji alkohol. Ali ne mogu da me nateraju. Zašto? Zato što je "moje telo, moj izbor". Tako, mogu da zloupotrebljavam slobodu izbora, privilegiju punoletstva, brade i iskustva da opravdam put do zadovoljstva koji je loš i za mene i za druge.

Većina bi zaključila da je reč o navikama i bolestima zavisnosti. Ne poričem ih. Samo mislim da su simptomi koji pokazuju put do uzroka. Nikako uzroci. Zato u njima ne vidim problem, već korist.

Kao što izvor reke nije u koritu ili njenim obalama, već negde u dubinama zemljine kore, tako uzrok nije u simptomima, već u smislu.

Smisao potrošačko-konzumerističkog mentaliteta je jeftino zadovoljstvo: ono koje brzo dolazi i još brže odlazi, zadovoljstvo koje ne možeš da održiš niti da ispratiš.

To je smisao koji ono što čoveku pripada okreće protiv njega samog.

To je smisao koji nije smeo da se dogodi.

Zadovoljstvo je prirodna stvar. Ne uči se to. Nego se poseduje. Zašto bi zarobio nešto što je na tvojoj strani? Uostalom, ne možeš da ga zarobiš. Pronaći će put napolje. A što se tiče stvari koje poseduješ i konzumiraš, one su toliko malene da je suludo od njih očekivati nešto dugoročno i održivo.

Zadovoljstvo može biti trajno i održivo. Ali smisao mora da se menja. I to je nešto što radimo sami.

Ni državi, ni sistemu, ni religiji, ni nauci – apsolutno nikome nije od koristi da budemo dugo i postojano zadovoljni. Jer tada smisao više nije njihov, nego naš. I naš život više nije u njihovim rukama, već u našim.

24.12.2025