Blato koje volimo

Ambicija, disciplina, motivacija?
Sve može da se izopači i okrene protiv nas.
Zašto ljubav ne bi mogla?

Video sam čoveka do guše u blatu, duboko nezadovoljan svim i svačim, krajnje iscrpljen i u svemu neuspešan. Nije strašno što je slab, glup ili lud. Strašno je što je zaljubljen. Jer, zbog ljubavi prema svom blatu — konstantno odbija da iz blata izađe. Šta je strašnije od toga? — Nedostatak svesti.

Najčešće nismo svesni koliko volimo svoje blato.

Niko neće priznati da voli svoj haos,
svoju brigu i tugu,
svoj umor i nesanicu,
loše navike i probleme,
svoje izgovore i neuspehe.
Ali, u velikim dubinama duše,
živi neka čudna nežnost prema svemu tome.

Nesrećan sam, očajan sam i razočaran.
Sve sam pokušao i sve me je porazilo.
Ništa mi nije po volji, ništa mi ne ide od ruke i strah me je da bilo šta uradim.
Jeste blato i znam da je loše, ali ipak ... to je moje blato.

Nisam u blatu jer ne znam kako da izađem.
U blatu sam jer ne želim da izgubim ono što najbolje poznajem.

Strah od nepoznatog je očigledna stvar — svi ga vide, svi ga pomenu.
Lako smo zaključili da strah od nepoznatog guši naše potencijale i slobodu. Ali, to nije jedina stvar koja guši. Naš potencijal i slobodu mnogo češće guši skrivena ljubav prema poznatom.

U tome i jeste najveći problem, jer — ako ti je neudobno, pomerićeš se, čak iako više nemaš gde.
Ali, ako zavoliš neudobnost, kako ćeš se pomeriti?

17.04.2025 — Marko Kolarević